rebel_girl_by_xmorsmorde-d5gri7r

 

Mi grubi,  naizgled ravnodušni, naizgled sami sebi dovoljni,
dugo bolujemo ono što, naizgled empatični,
naizgled svima nauslužni, naizgled
samo medju ljudima postojeći prebole za sat ili dva.
Nekada drski, nekad lajavi, čini se da odlazimo jer
nas ne zanima niko osim nas samih.
Kada se dublje zagledate ispod burom temperamenta
zatalasane površine, ako znate da ronite i gledate
pod vodom, videćete bogat, raznolik svet, usamljen ali
namešten za udobnost svih koji umeju da rone i gledaju
pod vodom. Bliskost nam je svetinja, zato je teško stičemo.
Ne udvaramo se životu da bi nas uzeo u zaštitu.
Ponekad se čini da smo pobegli a mi samo ljude od sebe branimo.
Niko ne voli odlaske, ne volimo ni mi.
Za razliku od boraca u prvim redovima, mi smo pozadinci,
čuvamo ledja, često neshvaćeni i pogrešno protumačeni.
Povučemo se u tišinu dok traje buka neartikulisanih hvalospeva
ili ogovaranja. Nije to za nas, ne znamo kako da u buci sačuvamo
bubne opne i zdrav razum. Ali kad sve prodje, kad se
stišaju aplauzi i kritike, kad tornado prohuji vašim
životima i opet sve padne na svoje mesto,
to naizgled grubo srce, pomalo slomljeno, iskrivljeno,
deformisano, mi smo tu. Da pomognemo u
sakupljanju, lečenju, opravkama. Da pružimo ruku bez
„jesam li ti rekao“ dela.
Mi, oštri na jeziku, rasejani, sa ružičastim naočarima,
iako to nikada ne priznajemo, povlačenjem se ne štitimo od ljudi.
Štitimo ljude od nas….

zmijarka kreativno pisanje slobodni umetnik

Volim. Mrzim. Osećam. Smejem se.
Želim. Mislim. Tražim.
Još uvek dišem.
Izgubljena sam u zemlji čuda, u svetu loših navika, ludih ljudi. Zarobljena izmedju ljubavi i mržnje, u svetu iluzija. Nadjena tamo gde je večna ljubav i istina.
Previše mislim, premalo razmišljam.
Ni samu sebe više ne shvatam.
Večito radoznala, hiljadu pitanja, nijedan odgovor.
Lutam kroz ovaj čudni svet nejasnim koracima.
Koračam ka budućnosti koje se plašim.
Bežim od prošlosti koja me čini onakvom kakva sam danas.
Okrenuta ka životu i strasti, prezirem licemerje i laž.
Večiti zaljubljenik u greh, sreću,
iskrenu ljubav i prave prijatelje.
Verna životu, porodici i srcu.
Slušam svakog, a poslušam sebe.

************

zmijarka

 

Izgubiš nešto što u stvari nikad nisi ni imao.
I pitaš se zašto toliko boli.
Ironija.
Nikad ti u potpunosti nije pripadalo,
a osećaš kao da je neko naglo istrgnuo deo tebe.
Bole te prekinuti snovi i tražiš krivca za srušeni
dvorac od vlastitih iluzija.
Bojiš se čak i sebi da priznaš da si jedini krivac ti,
jer si dozvolio da ti se uvuče pod kožu nešto što je bilo
izgubljeno i prije nego što ti se približilo. . .

*TUGA*

Woman silhouetted sitting on window ledge looking out of window

 

Proleće je tu, i tuga je tu.
Ne ostavlja me samu nikako.
Verni prijatelj koji me nikad nije izdao.
Jedina ljubav koja me nikad nije napustila.
Tuga je ovde jer ne umem da je oteram od sebe.
I u dobru i u zlu jedina je sa mnom tu.
Nemam ni sa kim da je podelim ljudski,
a znam da sve se osim tuge deli.
Tu je proleće, sve je novo i otvoreno,
a ja i dalje odlazim s tugom na staro i dobro provereno.
Nas dve se izgleda dobro slažemo,
nikad se ne svadjamo niti lažemo.
Ona samo ćuti dok se ja svadjam sama sa sobom,
ne smeje mi se dok plačem i ne ismejava me pred drugima.
Tuga je to, i ljubav i prijateljstvo,
iako sam prema njima često ravnodušna.
I kod jednog i kod drugog dobiješ nož,
kad tad, pa teturaš se tako gradom s rupom na ledjima.
Onda dodje tuga.
Dodje na mesto zločina,
jedina dodje kad si u nevolji,
jedina koja ostaje uz tebe,
i pre a i posle ljubavi.
Tuga.
Verni pratilac u životu.
Budite joj zahvalni!

zmijarka

Ljudi će primetiti loše zakrpljenu poderotinu na vašoj odeći
Mnogi od njih će je i prokomentarisati
Ona na duši se obično raspara u tišini
Niko ne vidi i niko ne čuje vrištanje iz dubine duše
Svi vide kako izgledaš
Jedva ko, kako se osećaš…

zmijarka svet je lud

Ne sudim
Ne proklinjem
Ne prebolim
Samo nastavim
Namerno tugu u osmeh pretvorim
U stih
U pesmu
U proleće
Život me ošamari
Ja njega izudaram
I opsujem
Pa ko duže izdrži
Taj će preživeti
Ko zakoči
Taj će stradati
Lepo je jedan matori mudrac rekao:

“ Drži se čvrsto mala, svet je lud “

memories zmijarka

Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije:   slike roditelja i prijatelja.
“ Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću i imanje i nameštaj, samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam. „

Večeras pijem

zmijarka veceras pijem

Večeras pijem da zaboravim.
Šta da zaboravim ? I to sam zaboravila ?
Večeras pijem od sreće.
Kakve sreće ? Dugo se nisam smejala.
Ma nije važno…
Večeras samo pijem…
Popiću čašu bola, tuga me zove na piće
A ponos iz čaše nikako da ispliva.
Ostaviću trag crvenog karmina na popijenu
čašu bola i hodaću dugo, dugo mokrim
ulicama pakla, kroz noć…
Samo vetar ledeni za mnom će poći ko’ nekad ti
On bez cilja, ja bez sna
Na putu za nikuda…
Gasiću pogledom ulične svetiljke,
nek’ nekom drugom osvetle put
Velike devojčice ne boje se mraka…
Izuću svoje visoke potpetice i koračati bosa
tebi kroz snove… Ne ostavljajući tragove…
Kao da sam ubica. A šta ubijam ?
Ubijam tebe… i sebe… i ponos medju nama.
U glavi mi odzvanja zvuk slobode
U plućima igra oblak dima
U venama svira reka vina
A u srcu…
Nemam ga
Još uvek je kod tebe
Kod mene samo praznina…